U danu kada slavimo protest žena protiv izrabljivanja, diskriminacije i borbu za pravo glasa i ravnopravnost, osvrćemo se na činjenicu da je tokom poslednjih deset godina ubijeno 300 žena od strane partnera i članova porodice u Srbiji, a da je preko 400 dece u proteklih osam godina ostalo bez majki koje su ubijene zbog mržnje prema ženama. Ova pojava ima svoje ime – femicid.
Femicid je specifičan oblik ubistva koje je rodno određeno. Pol ženske žrtve je razlog za ubistvo. Izuzetno je važno ukazati na probleme odnosa moći koji se nalaze u bazi mizogenog ubijanja žena koje vrše muškarci, motivisano osećanjem vlasništva i nadmoći. Femicid je globalni problem, ne poznaje političke i ekonomske granice i dešava se svuda oko nas.
Femicidom su obuhvaćena sva mizogina i seksistička ubistva osoba ženskog pola bez obzira na godine života uključujući torturu, spaljivanje udovica na muževljevoj lomači ili zbog miraza (Indija), ubistva zbog „uvrede porodične časti“ (Pakistan), smrtne slučajeve zbog sakaćenja ženskih polnih organa (klitorektomija, infibulacija – genitalno sakaćenje osoba ženskog pola) i silovanja, serijska ubistva, ubistva prilikom porodičnog nasilja, trgovine i seksualne eksploatacije žena, mortalitet trudnica, kao i ubistva novorođene ženske dece kako bi se prednost dala muškoj deci. Prema podacima UNODC (2017) u svetu godišnje bude ubijeno 50 hiljada žena od strane partnera ili člana porodice, što znači da 137 žena bude ubijeno svakog dana. Svetska zdravstvena organizacija ukazuje na činjenicu da većinu slučajeva femicida počine bivši ili sadašnji partneri, pri čemu su pre toga često prisutni različiti oblici nasilja – zlostavljanje, pretnje ili zastrašivanje, seksualno nasilje ili situacije u kojima žene imaju manju moć ili manje sredstava od svojih partnera. Institut u San Dijegu ukazuje na podatak da je 750 odsto veća verovatnoća da će žena koja je pretrpela nefatalni incident davljenja sa svojim intimnim partnerom biti ubijena od strane iste osobe iz pištolja.
Načini na koje se različita društva bore protiv ovog globalnog problema ogledaju se u promeni zakonske regulative i priznavanju femicida kao posebnog kaznenog dela što je usledilo u Latinskoj Americi usled ogromne stope femicida. U Meksiku postoje strože kazne za femicid (45-65 godina zatvora), dok Peru ima formirane radne grupe za smanjenje broja femicida i procesuiranje zlostavljača, uključujući hitne centre za žene, hitnu liniju za žrtve nasilja nad ženama i specijalizovana policijska odeljenja za prevenciju nasilja u porodici. Nijedna država Evropske unije nije definisala femicid u svom zakonodavnom okviru.
Izuzetno je važno mapiranje rizika i preventivno delovanje koje će imati svoje uporište u lokalnoj zajednici. Različiti delovi zemlje imaju svoja različita kulturna određenja, stoga je važno prilagoditi programe lokalnom nivou – decentralizovano – kako bi primarna prevencija urodila plodom. Takođe, sekundarna prevencija se odnosi na delovanje u kriznim situacijama – iz tog razloga je važno da imamo razvijene sisteme ranog upozoravanja i mapiranja nasilja – kako ne bi došlo do ekstremnog (smrtnog) ishoda. Potrebno je podići svest svakom pojedincu o važnosti reagovanja na nasilje, a posebno je važno uložiti napor u podizanje svesti i ohrabrivanje osoba da reaguju u patrijarhalnom društvenom uređenju – kakvo je naše. Dakle, moguće je donositi programe i od strane vodećih institucija koji bi bili krovni, ali i prilagođavati ih u svakoj sredini kako bi se nasilje nad ženama i femicid smanjio i iskorenio.
Vedrana Lacmanović iz Autonomnog ženskog centra ukazuje na hronologiju aktivnosti koju sprovode od 2003. godine u okviru projekta “Šesnaest dana aktivizma”, kada su prvi put prikupili podatke o femicidu u Srbiji. Razvoj baze podataka se odvija sedam godina kasnije u okviru Autonomnog ženskog centra, po uzoru na rad koleginica iz Španije. Policija sada skuplja ove podatke, ali ih ne objavljuje. U proseku svake godine u Srbiji bude ubijeno izmedju 30 i 40 žena. Dati podaci su izvedeni iz analize medijskih sadržaja jer ne postoji zvanična dostupna baza.
U zakonodavstvu Republike Srbije femicid nije prepoznat kao poseban oblik ubistva, a Vedrana ukazuje na činjenicu da se femicid ne može posmatrati kao izolovan fenomen, već da ubijene žene bivaju žrtve dugogodišnjeg nasilja, čiji je najradikalniji završetak femicid. Prevencija femicida se ogleda u prepoznavanju oblika nasilja, prijavljivanje i adekvatno institucionalno reagovanje na prijave.
“Važno je da žene znaju da nisu same i da budu osnažene kao grupa u zajednici sa jasnim mehanizmima reagovanja na najranije oblike nasilja” – ističe Vedrana Lacmanović.
Projekat »Nije šala – seksualno uznemiravanje je ozbiljna stvar« realizuju SOS ženski centar i MultiRadio u okviru programa »Mladi i mediji za demokratski razvoj – MAY4DD«, koji Beogradska otvorena škola (BOŠ) sprovodi uz podršku Švedske, na osnovu ugovora između Švedske agencije za međunarodni razvoj (Sida) i BOŠa.