Zavisnost se definiše kao nekontrolisana želja i potreba za konzumiranjem određene supstance, uz teško savladivu želju da se nastavi sa uzimanjem. Osobe mogu biti zavisne i od predmeta ili određenih ponašanja, bez racionalnog sagledavanja štetnih posledica. Kockanje predstavlja dobrovoljno učešće u prenošenju, gubljenju i dobijanju materijalnih vrednosti putem lepeze igara. Naši mozgovi traže nagrade, a kada je dobijemo navala dopamina utiče na to da osoba želi sve više ovakvih iskustava. Ipak, zlatno pravilo kockanja govori da je dobitak slučaj, a gubitak pravilo.
Aleksandar Janić iz Udruženja „Centar Duga“ ukazuje na činjenicu da je kockanje bolest zavisnosti koja dovodi do poremećaja funkcionisanja psihičkog, fizičkog i socijalnog aspekta svakog pojedinca.
„Najveći problem je to što su cele porodice uništene, nemaju adekvatan odgovor na problem – što ih uvlači u još veće krize. Institucije nemaju odgovor na ovaj fenomen. Okrenete se oko sebe, televizija, bilbordi, reklame su svuda i pozivaju vas u kladionicu. Dugu sve više posećuju čitave porodice koje traže pomoć i podršku u prevazilaženju ovog tipa zavisnosti. Mi smo Centar ograničenih kapaciteta i znanja, a kockanje je izuzetno teška bolest zavisnosti. Smatram da će kroz dve godine preko 80 odsto osoba i porodica koje nam se obraćaju biti one korisničke grupe koje imaju problem sa kockanjem.“
Aleksandar Janić
Rezultati istraživanja Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“ (2017) pokazuju da u Srbiji postoji 33.000 registrovanih kockara. Među mladima između 18 i 26 godina, svaka četvrta osoba ima problem sa kockanjem.
Pre nekoliko godina, istraživanje Centra „Život nije igra“ pokazalo je da se 26 odsto od 720 ispitanika u tri osnovne i tri srednje škole u Novom Sadu kocka, od kojih šest odsto spada u kategoriju patoloških kockara. Polovina ispitanika koji imaju poteškoća sa ovim vidom zavisnosti prvi susret sa kockanjem imali su u uzrastu između 10 i 14 godina i to najčešće u kladionici.
„Kada jedna osoba krene ovim pogrešnim putem, najčešće maloletna, neretko potpisuje razna dokumenta i zadužuje se kod različitih ljudi koji kasnije potražuju novac sa kamatom. Osoba koja je već u dosta teškom psihičkom stanju, koja malo dobija, a mnogo više gubi, suočava se sa još jednim problemom koji se ogleda u uvlačenju cele porodice u vraćanje dugova. Treba racionalno sagledati situaciju, mi jesmo siromašna država i dosta ovakvih slučajeva se završi i samoubistvom nekog od članova porodice ili same osobe koja je upala u začaran krug zavisnosti.“, ističe Aleksandar.
„Želim da prekinem tišinu i apelujem na sve ljude, stručnjake i institucije da ne okreću glavu od ovog problema. Ne možemo da čekamo da se nama dogodi da bismo nešto uradili – već moramo biti solidarni i pomoći čitavim porodicama kojih je sve više.“
Aleksandar Janić
„Centar Duga“ će u ponedeljak održati tribinu ,,Da li je moguće pomoći narkomanu (zavisniku)?“ Teme koje će biti obrađene tiču se načina za prepoznavanje zavisnosti, različitim oblicima podrške koji se mogu pružiti osobi i porodici, a ukazaće se i na nove vidove zavisnosti. Govornici na tribini su: Beređi Dušan, mentor korisnika programa, bivši zavisnik; Mirko Bakočević, direktor Udruženja „Duga“ i Aleksandar Janić, PR „Duge“ i bivši zavisnik. Tribina će se održati 18. aprila, sa početkom u 19 časova u OPENS-u, Bulevar Despota Stefana 5 u Novom Sadu.
Ovaj tekst je nastao kao deo aktivnosti projekta »Nije šala” koji realizuju SOS ženski centar i MultiRadio u okviru programa »Mladi i mediji za demokratski razvoj – MAY4DD«, koji Beogradska otvorena škola (BOŠ) sprovodi uz podršku Švedske, na osnovu ugovora između Švedske agencije za međunarodni razvoj (Sida) i BOŠa.
