Nasilje u partnerstvu i njegovi „skriveni“ oblici

„Mislim da je za sve kriv ženin jezik, nekada prosto ne ume da ućuti.“

Data rečenica je bila pokušaj sredovečne ispitanice da objasni odakle dolazi psihičko nasilje u partnerstvu, u anketi „Dobrobit i bezbednost žena“ sprovedenoj od strane Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS).

Psihičko nasilje u odnosu – kontrolisanje, ucenjivanje, ekonomsko i emotivno zlostavljanje je „nevidljiv“ tip i smatra se, prema OEBS-u, pretečom drugih oblika nasilja, pogotovo fizičkog. Ovaj skriveni deo ledenog brega izaziva konfuziju i nemogućnost prekida nasilnog odnosa.

„To je ono što stvara zamagljenje između odnosa, poverenja, dužnosti prema nekome, ljubavi i onoga što je ugrožavanje. Prosto ne očekujemo u partnerstvu da će neko koga volimo i da nas ugrožava“, rekla je psihološkinja i koordinatorka SOS Ženskog centra, Ivana Perić.

Tu je prisutan i teret straha, sramote i samokrivice koji učini da okončavanje nasilnog odnosa izgleda ne samo užasavajuće, nego i nezamislivo. Stigma koju nasilje u partnerstvu nosi sa sobom načini da žrtva misli da je sve počelo od nje.

„Često žrtve psihološki spašavaju počinioce i onda se osećaju dužnim i odgovornim. Često ćemo čuti – pa on bez mene ne bi mogao, njega niko ne razume, nije tako strašno, pa on samo tako kada popije, u drugim situacijama je okej, pa deca će misliti da sam im oduzela oca“, rekla je psihološkinja Ivana.

Mogućnost da sa nekim popričaju i podele svoje probleme je bio najčešće spomenut vid podrške koje su žene želele da imaju nakon doživljavanja partnerskog nasilja, prema OEBS-u.

Od početka godine SOS Ženski centar je primio ukupno 37 poziva, a volonterke su potvrdile da su najčešći pozivi oni u kojem žrtva ima potrebu samo za razgovorom i podrškom.

“Imamo različite vrste poziva, od informativnih do prijavljivanja akutnih i seksualnih napada, ali najčešće nas pozivaju korisnice koje imaju potrebu da se izventiliraju, da razgovaraju sa nekim. Prosto ispričaju svoj problem jer žele nekog da ih ljudski razume. Ovde znaju da ih niko neće osuditi i da neće ni u glasu čuti da postoji neki osuđujući stav“, izjavila je volonterka Nevena.

Sam prekid i uspostavljanje granica u naslinom partnerstvu je težak proces. Žrtva se često nakon prekida vrati nasilniku nekoliko puta pre nego što odluči da skroz prekine odnos.

„Dok neko konačno ne izađe iz odnosa, više puta prolazi kroz fazu vraćanja ili relapsa. Odem, vratim se, pa opet izađem, dok konačno ne dođe do prekida odnosa. To se može razumeti kroz jednu teoriju paradoksalne promene, od momenta dok mi osvestimo šta nam se dešava, pripremimo se da iz toga izađemo do konkretne akcije i relapsa. Tako svaki psihološki proces teče pa i nasilje“, govori Ivana.

Cilj specijalizovanog SOS telefona jeste da pruži mogućnost tog „prvog koraka“, da žrtve dobiju moralnu podršku i budu upućene u svoje mogućnosti.

„Ono što je jako bitno jeste da smo mi tu da saslušamo ženu, tu smo da joj pružimo emotivnu podršku, ali mi ne dajemo savete. Možemo da procenimo situaciju, možemo da zaključimo da li je žena trenutno u opasnosti i možemo da joj ponudimo određene opcije koji mi u tom momentu smatramo da možemo da joj ponudimo. Vodimo se time da je svaka žena stručnjakinja za svoj život i mi poštujemo njenu odluku, poštujemo situaciju u kojoj se ona nalazi, poštujemo sve ono što ona odluči da treba da uradi“, rekla je Nevena.

Ipak, nakon najtežeg fizičkog i/ili seksualnog nasilja, 3 odsto žrtava je kontaktiralo Sigurnu kuću, a 1 odsto organizaciju za podršku žrtvama, ističe anketa OEBS-a.

„Samim tim što mi ne pričamo na ozbiljniji način o tome u društvu, bez osuđivanja bilo koga, bez stavljanja u kontekst – to je zato što neko mrzi žene i slično, ne dajemo dovoljno ohrabrenja da neko prepozna šta mu se dešava. Osoba ostaje pod velom tajni i često misli da je u tome sama. Nema snage da preživi dan, a kamoli uđe u proces obraćanja za podršku, pa čekanja, pa tužbe, pa zaštita, pa izlazak, pa sigurna kuća…Zato je taj momenat osnaživanja i podrške od sistema ili nevladinog sistema jako važan“, istakla je Ivana Perić.

Ovaj tekst je nastao kao deo aktivnosti projekta »Nije šala – seksualno uznemiravanje je ozbiljna stvar ” koji realizuju SOS ženski centar i MultiRadio u okviru programa »Mladi i mediji za demokratski razvoj – MAY4DD«, koji Beogradska otvorena škola (BOŠ) sprovodi uz podršku Švedske, na osnovu ugovora između Švedske agencije za međunarodni razvoj (Sida) i BOŠa.

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *