Ni jedno partnersko nasilje ne počinje šamarom

Nije lako odgovoriti na pitanje kako počinje nasilje u partnerskom odnosu. I uvek ima individualnu dinamiku. I nema univerzalnih odgovora. Ali ono što mogu reći sa sigurnošću je: 

Ni jedno nasilje ne počinje šamarom.

 Kada bi tako počelo bilo bi mnogo lakše otići odnosno preseći u korenu. Šamar ili fizičko nasilje obično su najvidljiviji ali to dolazi kasnije. 

Kako to da žrtva ne  prepoznaje?

 Jedno je od najčešćih pitanja kako opšte populacije tako i samih žrtava. Ne prepoznaje se jer nasilje počinje skriveno gotovo neprimetno. Ali postoje male naznake. 

Dugo se bavim savetodavnim radom i pružam individualnu podršku ženama i devojkama sa iskustvom partnerskog nasilja. Za osam godina o dinamica nasilja naučila sam najviše iz iskustva i ličnih svedočenja žena. 

Jedno od uobičajnih pitanja bilo je : Kada je počelo? 

Većina klijenkinja na to pitanje obično  govori  o prvim oblicima fizičkog nasilja ali kasnije, tokom rada, počinju  da uviđaju da je nasilje počelo mnogo ranije samo to nisu tako razumele. Vremenom sam naučila da je zapravo dug put od prvih sumnji da nešto nije u redu u vezi, od prvih intuintivnih uvida do imenovanja ponašanja partnera kao nasilja. Dug je put ali je svaki trenutak onaj pravi za početak traženja pomoći

Šta nas sprečava da vidimo?

 To je bilo moje pitanje samoj sebi i kako dolazi do tog zamagljenja. Vremenom sam shvatila da je partnersko nasilje specifično po tome jer se dešava u odnosu, odnosu koji je blizak i koji se gradi (ili bi trebalo) na poverenju. Kada u tom odnosu krene da se ispoljavaju prvi znaci nasilja najčešće ćemo prvo reagovati šokom, nevericom ili potiskivanjem. Učinićemo razne psihološke manevre da ubedimo sebe kako grešimo i kako preterujemo i naćićemo gomilu kontra argumenata, lepih uspomena da dokažemo sebi kako nismo u pravu.

Ali jednom pobuđena intucija je i dalje tu samo je ne slušamo

Ono što zamagljuje da uvidimo na početku dešavanja nasilnog odnosa jeste i nepoznavanje ranih znakova nasilja.Često i nema mnogo izvora informacija a naročito kroz formalno obrazovanje. Sa druge strane, živimo i u kulturi u kojoj se nasilje generalno minimizuje i gde se još uvek kao partnersko nasilje prepoznaje dominantno fizičko.

Kako onda i da očekujemo da žrtve prepoznaju nasilje u samom korenu?

Zato kada se žrtve osnaže kroz individualni rad, kroz podršku i vraćanje samopouzdanja setiće se i momenata kada je počelo : od sitnih prebacivanja, provere kada se vraća kući, ljutnji ili emocionalne ucene ako želi da nastavi obrazovanje ili da napreduje u karijeri, ucene ili negodovanja ako želi da ode na vikend sa prijateljima ili u grad, neplanirane trudnoće, neželjenog seksa, omalovažavanja fizičkog izglega, nabacivanje krivice po malo a onda sve više i više, nabacivanje da bi ona bila “niko i ništa bez njega” najpre kroz šalu a onda kao stalno ogledalo… Kada se kroz proces savetovanja vratimo na sam početak slagalica počinje da se slaže. 

Ali na početku sitni znaci nekada nisu dovoljno jaki da se upali alarm: beži

Postoji mnogo znakova. Ne vidimo ih jer to i ne očekujemo. Jer krećemo iz poverenja. Ne vidimo jer društvo oko nas takođe to ne vidi. Jer kultura često “gura” žene ka tom potiskivanju i kolektivnom ćutanju kroz rodne uloge i nabacivanje tereta da je žena odgovorna za održavanje odnosa i dobrobit porodice makar značilo to i trpljenje nasilja. 

Ne vidimo jer često ugušimo sopstvenu intuiciju jer ne verujemo sebi. 

Zato što je nasilje izmenjena psihološka realnost. Izmenjena jer od odnosa poverenja postepenim ucenima, manipulacijama, iskrivljavanjem realnosti a kasnije otvorenim nasiljem se pretvara u psihološki zatvor u kome žrtve sve više gube svoj identitet i integritet. A ništa toliko ne urušava samopouzdanje i dobrobit kao nasilje. 

I zato da li su žrtve uvidele na početku ili kasnije svaki trenutak je pravi da se potraži pomoć jer je teško iz tog psihološkog zatvora izaći sama. 

Leave a Comment

Your email address will not be published.